Sanja Starović i u narednoj sezoni ostaje u Azerbejdžanu
Sve je onako kako treba da bude
Naša proslavljena odbojkašica Sanja Starović još uvek Gacko
smatra svojom kućom. Sportski uspesi i putovanja nisu je ni malo
promenili. I dalje je ona skromna devojka „ iz komšiluka“. Njen boravak
u rodnom gradu iskoristili smo da popričamo o karijeri, planovima,
klubu Rabita u kojem ostaje, Azerbejdžanu, ali i o tome ko ima para, a
ko dara.
Koje su tvoje prve impresije kada se vratiš u Gacko?
To je teško objasniti zato što sam ja osam – devet meseci van kuće i
kada dođe kraj sezone jedva čekam da se vratim. Ispunjena sam što sam
tu sa porodicom, prijateljima, rodbinom…
Pet sezona je iza tebe u Azerbejdžanu. I u narednoj će tako biti. Kako ti je tamo?
Ranije sam smatrala da ću posle Gacka najviše vremena provesti u
Užicu. Tamo sam bila četiri godine. To sam, ne planirajući, premašila
sa Bakuom, pa mogu da kažem da je taj grad postao moja druga kuća.
Upoznala sam ljude, imam prijatelje, nisam menjala klub, tako da je sve
onako kako treba da bude. Odgovara mi grad, klima, mogu slobodno da
kažem da sam se dobro snašla.
Čini se da je na početku bilo teško,
no može se reći da su se stvari menjale nabolje, posebno kada govorimo o
odbojkaškoj sceni u toj zemlji. Kako ti to vidiš?
U proteklih pet godina dosta se promenilo. Mogu da kažem da sam toliko dugo tamo da me smatraju svojom iako nemam njihov pasoš. Kad sam došla, praktično i nisu imali ligu. Za mesec dana smo odradili
prvenstvo u četiri turnira, da bi, evo, posle samo pet godina, igrali
Ligu špampiona. Ima puno stranaca, liga je sređena, ima sedam klubova,
napravljena je i posebna dvorana za ligaška takmičenja. Svake godine ima
nešto novo, poboljšano, tako da je dobro.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan tamo?
Pošto je tamo vremenska razlika plus tri sata, čitavu sezonu sam po
nekom našem vremenu. Pa kad ustanem, to je obično oko pola 9, setim se
da je ovde pola 6 i da mi je teško (smeh). Ujutro imam trening oko 10,
teretana ili lopte. Posle toga sledi ručak, odmor, pa drugi trening koji
traje, zavisi od trenera, dva, dva i po, a nekad i tri sata. Uveče
odemo sa društvom negde na večeru i piće i tako iz dana u dan. Jedan dan
sedmčno nam je slobodan. Ako je u toku Liga šampiona putujemo većinom
sredom ili četvrtkom, uglavnom po Evropi.
Kakva je atmosfera u klubu?
Super je… Imam dve devojke iz Srbije. U stvari, na početku su bile
tri, pa je Ćebićeva otišla. Krsmanovićeva i Golubovićeva su tu. Em što
su njih dve naše, em što je i ostali deo ekipe odličan. Baš smo neka
raznovrsna ekipa: Kolumbija, Portoriko, Amerika, Ukrajina, Poljska, sa
raznih strana dolazimo, ali smo se lepo uklopili. Treneri su nam
Italijani. Nekako smo napravili dobru atmosferu.
Kako se sporazumevate?
Sa trenerima na italijanskom, sa ostalima na engleskom. Sa
Poljakinjom sam, recimo, našla da nam je poljsko-srpska kombinacija
zanimljivija! (smeh)
Pretpostavljam da se ipak sa našima najviše družiš?
Jeste, pogotovo sa Krsmanovićevom. Sa njom sam igrala u Užicu četiri
godine, pa smo bile zajedno u reprezentaciji i sad ovde. Sa njom sam
najčešće.
Bila si u dilemi kada je pre pet
godina trebalo da odlučiš u kom smeru treba tvoja karijera da krene. Da
li si donela pravu odluku?
Pa jeste, pre pet godina nisam ni pomišljala, kakav Azerbejdžan, šta
ću ja tamo. Ali, kako su oni insistirali, onda sam rekla: “Hajde dobro,
otići ću, pa ako ne bude dobro, vratiću se. Međutim, svake godine su
oni sve bolji, sve više ulažu, jača je liga, dobri su uslovi, ima naših
ljudi…sve su ovo razlozi koji me teraju da ostanem.
Inače, kako se u Azerbejdžanu živi? Ovde se o toj državi malo zna osim da ima naftu i da je najbogatija zemlja u Zakavkazju.
Prve godine, kad sam rekla gde idem, ljudi odavde nisu ni znali gde
je. Mislili su da pričam o Avganistanu, pa su me odvraćali jer je tamo
rat. Da, ima dosta nafte, ima i dosta para. Puno grade, u stvari, sve je
jedno veliko gradilište. Možda ste imali priliku da vidite nešto od
toga, jer prošlogodišnja je Evrovizija bila tamo, pa su i ljudi odavde
više mogli da saznaju. Centar su baš dobro izgradili. Lane je Baku
proglašen za grad koji je najviše napredovao na svetu, najviše se
izgradio. Vrlo su ambiciozni. Nedavno su dobili dozvolu da podignu
najvišu zgradu na svetu. I grad se mnogo promenio. Ako je za godinu
toliko napredovao, možete misliti koliko se izgradio za pet. Često
razmišljam o tome kako je bilo pre pet godina kad sam došla, kad su
počeli da grade, a sada je sve, da kažem, tip-top. I fascinirana sam
rezultatom koji su postigli.
Da se vratimo na sportske teme. Kakva se odbojka igra u Azerbejdžanu?
Sad su tu najbolji uslovi i najjača liga. Jeste, mi imamo sedam
ekipa, a u Turskoj je možda desetak, ali je naša liga puna stranaca i
ima dosta reprezentativki iz Amerike i Brazila, sa Tajlanda. Dobar
primer je da dosta Italijanki igra u Azerbejdžanu, a Italija je uvek
važila za zemlju u kojoj je odbojka jaka. Ako Italijanke dolaze u Baku,
sve je jasno .. Još može da se uzme u obzir Rusija. To su tri zemlje u
Evropi za koje može da se kaže da se u njima igra sjajna odbojka.
Olimpijada u Londonu kao ostvarenje želja. Kako si se osećala?
To je san svakog sportiste. Želja mi se ispunila, pogotovo što sam
išla u isto vreme kad i moj brat Saša. Meni je to bila prva Olimpijada,
Saši druga, tako da smo ušli u istoriju srpskog sporta kao prvi brat i
sestra koji su otišli zajedno na Olimpijadu!!! Sve je to jedan veliki
doživljaj kada dođete u Olimpijsko selo, a oko sebe vidite samo vrhunske
sportiste, prolaze pored vas, igraju u istoj dvorani, zajedno ste u
menzi. Sve je to spektakularno. Što se tiče sportskog dela, tu smo malo
podbacili. Da kažem da je bilo nameštena druga grupa i da su Velikoj
Britaniji, koja je autsajder, u grupu stavili najslabije ekipe kako bi
imali šansu da prođu, to nas ne opravdava. Mi smo se loše pokazali, u
stvari, nismo pokazali svoju igru i eto, nismo prošli grupu. Nismo ni
bili kompletni u odnosu na prošlu godinu, kada je reprezentacija Srbije
uzela zlato na Evropskom prvenstvu, falile su četiri igračice… Dobro,
nismo ništa uradile, ali, ipak, otići na Olimpijadu velika je stvar.
Prvi brat i sestra u istoriji srpskog sporta koji su skupa otišli na Olimpijadu: Saša i Sanja Starović
Možeš li da izdvojiš neki uspeh ili takmičenje posle koga si se osećala izuzetno ispunjenom, srećnom?
Posle Olimpijade, najsrećnija sam bila prošle godine, kada smo
osvojili Svetsko klupsko prvenstvo, što je bio najveći uspeh našeg kluba
od postanka, ali i najveći uspeh sporta u Azerbejdžanu! Toliko je
veliki uspeh da nas je odmah po povratku primio predsednik Azerbejdžana
Alijev. Za sve je to bio veoma važan događaj. Njima je inače mnogo stalo
do toga da se za Azerbejdžan čuje, tako da dosta sredstava ulažu u
sport, ali je problem što nemaju talenata. Dok smo mi puni talentovanih,
ali nemamo uslove.
Azerbejdžan, što se tiče kolektivnih
sportova, ne bi mogao da opstane da nema stranaca. Najuspešniji
kolektivni sportovi su fudbal i ženska odbojka. Oni su dobri u dizanju
tegova, džudou i drugim borilačkim veštinama. Inače, koliko im je važan
uspeh govori i činjenica da je Azerbejdžan država koja je najviše
nagrađivala svoje sportiste za zlato na Olimpijadi. U dizanju tegova
bili su prvi, u stvari, za njih se takmičio Bugarin koji ima njihovo
državljanstvo.
Koliko si se menjala kroz odbojku? Koliko te je ona čeličila i koliko ti je uzela?
Ja sam odavde otišla sa 17 godina, dok su moji roditelji, sestra i
brat ostali u Gacku. Nije to baš lako. Neću da kažem da sam bila
prepuštena sama sebi, ali sam sama proživljavala neke trenutke. Nisam
imala mamu i tatu svako veče kada dođem kući da im se požalim, i mislim
da sam tako sazrela. Generalno, ne samo odbojka, nego sport uopšte, nosi
mnogo odricanja. Onda čovek mora da bude siguran u to da je odbojka ono
što želi i da mu ne bude žao jednoga dana što je propustio neke stvari.
Ja sam to oduvek znala i kada sam propuštala neke stvari, kao što je
matursko veče (bila u Poljskoj sa juniorskom reprezentacijom prim.
aut.), bilo mi je teško, ali kasnije sam, posle niza godina, uvidela da
sve ima svoj razlog i da se sve dešavalo kako treba. U svemu ovome je od
velikog značaja bila podrška roditelja
Tvoja ekipa Rabita sezonu je završila
na prvoj poziciji. I u narednoj, šestoj sezoni, ostaješ na istoj
adresi. Šta očekuješ? Kakve su ambicije kluba i tvoje lične?
Čudna je situacija u Azerbejdžanu. Pomenula sam onaj uspeh kada nas
je i predsednik primio. Prošle sezone isto smo igrali u tom takmičenju,
stigli do finala i tu izgubili. I kao da se ništa nije desilo. Srebrna
medalja na Svetskom klupskom prvenstvu….kao da nismo ni igrali.
Pre svake sezone u klubu postave
ciljeve: ako igramo svetsko idemo na zlato, Liga šampiona, opet zlato i
naravno, domaće prvenstvo, što se podrazumeva, zlato. Tako da se i u
sledećoj sezoni ide na tri zlata.
Kakvi su navijači tamo, koliko se navijanje razlikuje?
Oni imaju klub Azarel sa kojim smo, dok sam igrala u Užicu, u
Jedinstvu, imali meč. To je bio moj prvi dodir sa Azerbejdžanom. Sećam
se da je autobus došao ispred sale i mi nismo mogle da izađemo od
navijača. Onda su nas proveli na neki drugi ulaz i onda kad smo ušli,
ostali smo zapanjeni. Svi su bili obučeni u crno. I zamislite da uđete u
dvoranu koja prima nekoliko hiljada ljudi obučenih u crno koji
skandiraju Azerbejdžan. Mi smo tada bile mlade, ali je na nas veći
utisak ostavila atmosfera na utakmici, nego sama igra. Mada smo poražene
sa 3:0
I sad je to tako kad se igraju evropske
utakmice. Kad se igra domaća liga uglavnom su svi protiv nas. Godinama
smo već lideri, a svi žele da se to promeni.
Kako vidiš nastavak svoje karijere?
Ne znam. I kad sam prve godine otišla u Baku nisam planirala da
ostanem toliko dugo. Mi faktički potpisujemo ugovor na godinu dana. Nije
sad da nemam ponuda, imam i sa drugih strana, ali već kad sam se tu
navikla, i kad mi je tu dobro, imam društvo, kad su u klubu korektni,
nemam potrebu ništa da menjam. Tek kad se sezona završi gledam šta
dalje. Još uvek ne razmišljam dokle ću da igram, samo da me zdravlje
posluži. Nemam nekih želja. Volela bih svakako da se desi da Saša i ja
igramo makar u istoj državi, da ne kažem u istom gradu. Koliko je to
moguće, ne znam, ali je to neka želja.
Gde se vidiš i čime ćeš da se baviš kad završiš karijeru?
Većina sportista nakon igračke karijere prelaze u trenerske i
menadžerske vode, mada ja sebe ne vidim u tome. Iako se držim onoga:
nikad ne reci nikad (smeh), uvek sam govorila kad završim sa odbojkom,
želim da izađem skroz, da budem samo posmatrač. Pošto još imam vremena
da igram, ne razmišljam o tome.
Koliko uspevaš da vidiš sve gradove koji igraš?
Uvek imamo vremena da nešto obiđemo, ali to je vreme uglavnom jako
kratko. Bili smo sad u Tokiju, imali smo samo jedan slobodan dan, ali je
to jako malo da se vidi takav megalopolis.
Obišla si pola sveta. Da li te je
neki grad, predeo, mesto toliko oduševilo da si rekla: jao što je divno,
volela bih tu da živim?
Ne znam, svaki grad ima nešto što vas iznenadi ili oduševi…ne znam.
Evo, recimo, mogu da kažem za Tajland da tu nikad ne bih volela da
živim. Potpuno je drugačije, dosta prljavo, hrana ima, za nas, čudan
miris. Nije mi se dopalo.
Na kraju, da te pitam kako si uspela da ostaneš tako skromna i „normalna“, pored uspeha koji te je odveo daleko od rodnog grada?
Ne znam, možda se odgovor krije u onome o čemu smo na početku
pričali, a što bi se podvelo pod kućni odgoj. Da je to kako su nas
naučili kući. Nema smisla da se ja ponašam drugačije. Ovde sam odrasla,
išla u školu, a to što sam obišla pola sveta, nema razloga da me
promeni. Takva sam kakva sam. (smeh)
Sestra i brat Sanja i Saša Starović
